Перайсьці да зьместу

Войшнар

Зьвесткі зь Вікіпэдыі — вольнай энцыкляпэдыі
Wießner
Паходжаньне
Мова(-ы) германскія
Утворанае ад Weise + Noro
Woysch + Noro
Іншыя формы
Варыянт(ы) Вайснар, Вейшнар, Вэйшнэр, Вайшнар, Вашнар
Вытворныя формы Віснар
Зьвязаныя імёны Нарывойша
Зьвязаныя артыкулы
якія пачынаюцца з «Войшнар»

Войшнар (Вайснар, Вейшнар, Вэйшнэр, Вайшнар, Вашнар) — мужчынскае імя і вытворнае ад яго прозьвішча.

Вайснэр (Wießner[1], Weisner) — імя германскага паходжаньня[2]. Іменная аснова -войш- (-вайш-) (імёны ліцьвінаў Войшка, Вайшыла, Вайсар; германскія імёны Weiske, Weisel, Weiser) паходзіць ад гоцкага і бургундзкага waiþs 'паляваньне', гоцкага waiþja 'паляўнічы'[3] або ад асновы -віс- (-віз-, -веш-)[4][5] (пазьнейшай -вайс-[6]), а аснова -нар- (-нор-) (імёны ліцьвінаў Нарэла, Нарвід, Нарымунт; германскія імёны Narelo, Norvid, Normund) — ад гоцкага nasjan 'захоўваць, ратаваць'[7], стараверхненямецкага -neri 'уратаваньне, утрыманьне'[8]. Такім парадкам, імя Войшнар азначае «захаваны на паляваньні»[9] (тое ж, што і імя Нарывойша).

У Памор’і адзначалася прозьвішча Weissner[10].

У Прусіі бытавала імя Вайснар: Waysnar (1340 год)[11]. У ваколіцах Русі (Прусія) адзначаліся прозьвішчы Waischnor[12] і Weischner[13]. Апроч таго, у Прусіі бытавала прозьвішча Weissner (Weisner)[14][15], у ваколіцах Мэмэлю — Weischner[16].

Варыянты імя ў гістарычных крыніцах: Woysnar Werkolowycz[17], cum Woysnar Wylkolewicz[18], Voyssnar Vircoleuicz[19], Woyssnar Wylkolewicz[20] (2 кастрычніка 1413 году); Воишнару у Волковыску след а три чоловеки[21], Михаило Воишнаровичъ[22] (1440—1492 гады); Мишку Воишнаровичу шестнадцать чоловека… Мишку Воишнаровичу два чоловеки (9 лістапада 1449 году)[23]; ego nobilis Mathias Woysznarowicz (1486 год)[24]; ego Johannes nobilis Wosthnarowicz (4 верасьня 1487 году)[25]; ego nobilis Joannes Woschnarowycz (1489 год)[26]; Адам Войшнарович[27], Янко Воишнарович… Римъко Воишнаревичъ[28] (1528 год); Воишнар Миколаевич… Воишнар Семашкович… Воишнар Юревич (1538 год)[29]; Janko Wisnarow. (1558 год)[30]; Skomroch Woisnarowicz (1563 год)[31]; село Войшнаровичи… села Войшнаровичовъ (1554 год)[32]; Шыманъ Воишнаръ (1565 год)[33]; Симонъ Войшнаръ[34], з ыменья Войснарского[35] (1567 год); Simon Wosnarus, Lithuanus (1568 год)[36]; на име на Алекшею Войшнаровичу (16 траўня 1585 году)[37]; Геліяшу Войшнару сказаное, яко на потомку небожчика Симона Войшнара (25 верасьня 1594 году)[38]; паномъ Гелияшомъ и паномъ Дадибокгомъ Войшнарами… небощыка пана Адама Войшнара (5 лютага 1631 году)[39]; Dadzibog Woysznar (3 сьнежня 1635 году)[40]; sioła… Wojsznarowicze… w pow. slonimskim leżące (25 студзеня 1656 году)[41]; po zdrajcach Frycku Hannusie Wojszniarze (30 верасьня 1657 году)[42]; Casimirus Joannes Woysznarowicz (8 траўня 1661 году)[43]; Christoph Weisner (1667 год)[44]; bywszey Kasperowney Lampartowiczowey, a teraznieyszey Janowey Woysznarowiczowey (9 лістапада 1672 году)[45]; jejmp. Barbary Woysznarowiczówny Chełchowskiej[46], Domek Tomasza Wejsznera jeden[47] (1690 год); Weyszner (1692 год)[48]; Weyszner (1694—1697 гады)[49]; Wosznaryszki… Woysnarowszczyzna (1744 год)[50]; Jozef Wasznor (1784 год)[51]; Urszula Wajsznor (1819 год)[52]; Mikołaj Wasznar (1836 год)[53]; Wejsznar Joannes (1922 год)[54].

Вайснаровіч (Wojsnorowicz), Войшнар (Wojsznar) і Вайшнаровіч (Wojsznarowicz) — прозьвішчы, зафіксаваныя ў XIX стагодзьдзі ў ваколіцах Сувалкаў[57].

У 1589 годзе ўпамінаўся маёнтак Войшнаравічы ва Ўпіцкім павеце[58].

На гістарычнай Ашмяншчыне існуюць вёскі Вялікія Вайшнарышкі і Малыя Вайшнарышкі. На гістарычнай Меншчыне існуе вёска Ашнарава

  1. ^ Deutscher Familiennamenatlas. Bd. 4. — Berlin; Boston, 2013. S. 872—873.
  2. ^ Gottschald M. Deutsche Namenkunde: Unsere Familiennamen nach ihrer Entstehung und Bedeutung. — Berlin, 1982. S. 522.
  3. ^ Дайліда А. Пачаткі Вялікага княства Літоўскага: ад стварэння да Крэўскай уніі / Рэц. С. Тарасаў. — Менск, 2019. С. 17.
  4. ^ Schmittlein R. Toponymes finnois et germaniques en Lituanie // Revue internationale d’onomastique. Nr. 2, 1948. P. 101, 102.
  5. ^ Schmittlein R. Les noms d’eau de la Lituanie (suite) // Revue internationale d’onomastique. Nr. 3, 1964. P. 167.
  6. ^ Gottschald M. Deutsche Namenkunde: Unsere Familiennamen nach ihrer Entstehung und Bedeutung. — Berlin, 2006. S. 522.
  7. ^ Дайліда А. Пачаткі Вялікага княства Літоўскага: ад стварэння да Крэўскай уніі / Рэц. С. Тарасаў. — Менск, 2019. С. 18.
  8. ^ Słownik etymologiczno-motywacyjny staropolskich nazw osobowych. T. 5: Nazwy osobowe pochodzenia niemieckiego. — Kraków, 1997. S. 187.
  9. ^ Дайліда А. Пачаткі Вялікага княства Літоўскага: ад стварэння да Крэўскай уніі / Рэц. С. Тарасаў. — Менск, 2019. С. 21.
  10. ^ WEISSNER, Verein für Computergenealogie e.V. (CompGen)
  11. ^ Trautmann R. Die altpreußischen Personennamen. — Göttingen, 1925. S. 114.
  12. ^ WAISCHNOR, Verein für Computergenealogie e.V. (CompGen)
  13. ^ WEISCHNER, Verein für Computergenealogie e.V. (CompGen)
  14. ^ WEISSNER, Verein für Computergenealogie e.V. (CompGen)
  15. ^ WEISNER, Verein für Computergenealogie e.V. (CompGen)
  16. ^ WEISCHNER, Verein für Computergenealogie e.V. (CompGen)
  17. ^ Akta unji Polski z Litwą, 1385—1791. — Kraków, 1932. S. 52.
  18. ^ Akta unji Polski z Litwą, 1385—1791. — Kraków, 1932. S. 54.
  19. ^ Akta unji Polski z Litwą, 1385—1791. — Kraków, 1932. S. 57.
  20. ^ Akta unji Polski z Litwą, 1385—1791. — Kraków, 1932. S. 70.
  21. ^ Lietuvos Metrika. Knyga 3 (1440—1498). — Vilnius, 1998. P. 51.
  22. ^ Lietuvos Metrika. Knyga 3 (1440—1498). — Vilnius, 1998. P. 53.
  23. ^ Lietuvos Metrika. Knyga 3 (1440—1498). — Vilnius, 1998. P. 60.
  24. ^ Kodeks dyplomatyczny katedry i diecezji Wilenskiej. T. 1, z. 2: 1468—1501. — Kraków, 1939. S. 416.
  25. ^ Kodeks dyplomatyczny katedry i diecezji Wilenskiej. T. 1, z. 2: 1468—1501. — Kraków, 1939. S. 418.
  26. ^ Kodeks dyplomatyczny katedry i diecezji Wilenskiej. T. 1, z. 2: 1468—1501. — Kraków, 1939. S. 428.
  27. ^ Памятники истории Восточной Европы: Источники XV—XVII вв. Т. 6. Радзивилловские акты из собрания Российской национальной библиотеки: Первая половина XVI в. — Москва — Варшава, 2002. С. 48.
  28. ^ Перапіс войска Вялікага княства Літоўскага 1528 года. Метрыка Вялікага княства Літоўскага. Кн. 523. — Менск, 2003. С. 165.
  29. ^ Mackavičius A. Žemaitijos valsčių surašymas 1537—1538 m. — Vilnius, 2003. P. 31, 124, 200, 305, 320.
  30. ^ Писцовая книга Гродненской экономии с прибавлениями, изданная Виленской Комиссией для разбора древних актов. Ч. 1. — Вильна, 1881. С. 540.
  31. ^ Писцовая книга Гродненской экономии с прибавлениями, изданная Виленской Комиссией для разбора древних актов. Ч. 2. — Вильна, 1882. С. 396.
  32. ^ Археографический сборник документов, относящихся к истории Северо-западной Руси. Т. 8. — Вильна, 1870. С. 37, 53.
  33. ^ Popisy wojskowe pospolitego ruszenia Wielkiego Księstwa Litewskiego (1524—1566). — Białystok, 2018. S. 174.
  34. ^ Литовская метрика. Отд. 1. Ч. 3. — Петроград, 1915. С. 581.
  35. ^ Литовская метрика. Отд. 1. Ч. 3. — Петроград, 1915. С. 688.
  36. ^ Die matrikel der Universität Königsberg i. Pr. Bd. 1: Die Immatrikulationen von 1544—1656. — Leipzig, 1910. S. 43.
  37. ^ Акты издаваемые Виленской комиссией для разбора древних актов. Т. 26. — Вильна, 1899. С. 152.
  38. ^ Акты издаваемые Виленской археографической комиссией. Т. 14. — Вильна, 1887. С. 507.
  39. ^ Акты издаваемые Виленской археографической комиссией. Т. 18. — Вильна, 1891. С. 320.
  40. ^ Радаман А., Галубовіч В., Вілімас Д. Земскія ўраднікі Менскага ваяводства ў другой палове XVI — першай палове XVII стст. // Commentarii polocenses historici = Полацкія гістарычныя запіскі. Т. 3 (2006). С. 68.
  41. ^ Metryka Litewska. Księga wpisów Nr. 131. — Warszawa, 2001. S. 21.
  42. ^ Metryka Litewska. Księga wpisów Nr. 131. — Warszawa, 2001. S. 34.
  43. ^ Акты издаваемые Виленской археографической комиссией. Т. 10. — Вильна, 1879. С. 277.
  44. ^ Christoph WEISNER, Verein für Computergenealogie e.V. (CompGen)
  45. ^ Акты издаваемые Виленской археографической комиссией. Т. 9. — Вильна, 1878. С. 233.
  46. ^ Metryka Litewska. Rejestry podymnego Welkiego Ksiestwa. Województwo połockie 1667 i 1690 r. — Warszawa, 2018. S. 100.
  47. ^ Rejestry podymnego Welkiego Ksiestwa. Województwo wileńskie 1690 r. — Warszawa, 1989. S. 56.
  48. ^ Sinkevičiūtė D., Račickaja V. Lietuvių dvikamienių vardų kilmės asmenvardžiai ir jų kamienų užrašymo ypatybės Vilniaus naujųjų miestiečių ir laiduotojų 1661—1795 metų sąraše // Archivum Lithuanicum. T. 16, 2014. P. 303.
  49. ^ Maciejauskiene V. Lietuviu pavardziu susidarymas, XIII—XVIII a. — Vilnius, 1991. P. 239.
  50. ^ Diecezja Wileńska, 1744, Pawet, 20 лютага 2011 г.
  51. ^ Акты, издаваемые Виленской Комиссией для разбора древних актов. Т. 25. — Вильна, 1898. С. 529.
  52. ^ Tawroginy, Geneteka baza Polskiego Towarzystwa Genealogicznego
  53. ^ Białohruda, Geneteka baza Polskiego Towarzystwa Genealogicznego
  54. ^ Catalogus Ecclesiarum et Cleri Dioecesis Vilnensis pro Anno Domini 1922. — Vilnae, 1922. P. 122.
  55. ^ Опись документов Виленского центрального архива древних актовых книг. Вып. 2. ― Вильна, 1903. С. 143.
  56. ^ а б Dunin Borkowski J., Dunin Wąsowicz M. Elektorowie królów Władysława IV, Michała Korybuta, Stanisława Leszczyńskiego i spis stronników Augusta III // Rocznik Polskiego Towarzystwa Heraldycznego we Lwowie. T. 1 (1908—1909). — Lwów, 1910. S. 259.
  57. ^ Professor Jerzy Wisniewski, List of the XIXth century Suvalki region family names, Suwalki Genealogical Society
  58. ^ Опись документов Виленского центрального архива древних актовых книг. Вып. 8. ― Вильна, 1912. С. 125.